.:NOVI SAD:.

stari mostovi





pogled iz Dunavskog parka prema Dunavskoj ulici

Spens

Jedan interesantan tekst o Novom Sadu
Novi Sad je najlepsi kada mu prilazite iz pravca Beograda: nakon vrlo

upecatljive predigre u vidu Sremskih Karlovaca i Petrovaradina, izlazi

se na (dunavski) most sa kojeg se lepota grada vidi kao na dlanu; tako

da putnik odmah zna šta ga ceka i s kim ima posla. Ta panorama,

izgleda, ima izvesno pedagosko dejstvo jer je primeceno da ljudi, ne

samo domoroci nego i „dodjosi” mnogo manje zagadjuju ulice ovog grada

nego, recimo, Beograda. Valjda iz respekta prema njegovoj

urbanistickoj skladnosti i nenametljivoj ugladjenosti.


Novi Sad ne spada meðu gradove koji se izgustiraju za dva- tri sata:

otkrivanje njegovih diskretnih draži je ozbiljan posao kojem su neki

posvetili dobar deo zivota. Besmisleno je nabrajati kultna mesta koja

treba videti: em sto ovo nije turisticki bedeker, em sto nije moguæe

sve nabrojati, em sto u Novom sadu nema istinski ruznih stvari, osim

lokalnih vlasti i lokalne televizije. A oni ionako nisu iz Novog Sada.


Mnogovekovna multikulturalnost i visejezicnost Novog Sada ogleda se i

u tome sto, za razliku od Beograda koji se na svim jezicima zove

isto,novi sad ima vise imena, osim onog koje stoji u naslovu: Madjari

ga zovu Ujvidek, a Nemci Neusatz. Zli jezici dodaju da ga Englezi

onda, verovatno, zovu „New Now” ?! Taj jezicki melanez èesto dovodi

neupucene u zabunu: probajte da objasnite nekom Sumadincu šta su to

snenokle, kitnikez, pomfezne, rinflajs, grenadir, gomboce i ostale

djakonije iz precanske kuhinje - nema sanse da ista shvati. Ljubazno

æe vas saslusati, zatim reci „niks fersten” i uputiti vas na najblizu

ambasadu Republike Austrije. Siromah, ni ne zna da ti nazivi imaju

mnogo vise veze sa Monarhijom...


Iako je nagrizen bedom i camotinjom balkanskih devedesetih i

katastrofalnim posledicama politike koja je proizvodila vise istorije

nego sto normalan covek (i grad) može da podnese, Novom Sadu volsebno

uspeva da u njemu i skroman zivot izgleda gospodski; to je vestina

koja se ne stice na kratkim kursevima: za to su potrebni vekovi

stamenog odolevanja ludostima epohe.


Nekada dovoljno veliki da odlucuje o pravcima kretanja krvave Velike

Istorije i uvek nedovoljno mali da bi bio zabit koju osvajaci

obilaze,novi sad je bio na udaru svih manijaka koji su se muvali

panonskim vetrometinama na celu svoji „oslobodilackih” armada. Svaki

nastupajuci „novi poredak” dovodio je u njega svoje ljude da ga

pokore, i svima se Novi Sad svetio na lukav, „ceski” naèin, tako što

je od njihove dece pravio svoje ljude. Zato i vecito gundjajuca sekta

Starosadjana - kojima se stalno èini da im pridoslice oduzimaju

njihovu roðenu varos - funkcionise na principu protocnog bojlera:

stalno pridobija nove pristalice, regrutovane iz redova dojucerasnjih

dosljaka.


Novi Sad je unikatan na ovim prostorima i po tome sto nije ni prava

metropola (kao Beograd), ni prava provincija (kako svi ostali);

egzistirajuci u cudnom meðu prostoru izmeðu (pre)velikog i

(pre)malog, Novi Sad kao da se zarekao da onu odvratnu frazetinu „grad

po meri coveka” pretvori u stvarnost. U tom svojstvu Novi Sad je - na

prostoru naše suzene domovine - neprevazidjen: zato što je lep,

decentan i veliki samo do granice iza koje pocinje neskromnost i

mitomanija; zato što još ume da bude i Novi Sad i Ujvidek i Neusatz, a

da ga to ne èini sizofrenim; zato što su njegovi ljudi srazmerno

normalni, a žene lepe i samosvesne a ipak neagresivne. Zato sto u

njemu živi tip koji je napisao neke sansone bolje èak i od samog

Arsena Dedica.


Zato sto sam tamo, u jednom stanu na sestom spratu, jeo najbolje

gomboce u zivotu.


Teofil Pancic

po onome sto vidim veoma je primamljivo da se poseti Novi Sad a jos vise sto tamo zivi moja kraljica:)